Завршна свечаност на јаловишту Чукару Пеки.
Театар апсурда у држави у којој је највећа септичка јама Дунав.
https://t.iss.one/radjevina
Театар апсурда у држави у којој је највећа септичка јама Дунав.
https://t.iss.one/radjevina
💩81😁13🤡5🤮1
И за оне којима је јасно и за оне којима није 🙂
https://telegra.ph/IMA-LI-%D0%88OSH-KOGA-DA-MU-NI%D0%88E-%D0%88ASNO-03-05
https://telegra.ph/IMA-LI-%D0%88OSH-KOGA-DA-MU-NI%D0%88E-%D0%88ASNO-03-05
👍34👏14❤4
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
🇮🇷📂 За 24/7 информације о рату у Ирану, истражите наш ексклузивни каталог канала на српском језику! 📢
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама.
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама.
👍18❤3
НАТО је била, јесте и биће терористичка организација.
Не постоје вежбе које могу да приволе народ на загрљај са зликовцима. Са друге стране, окупатори државног врха Србије то чине радо, евентуално за неке ГМО НАТО - Брисел грануле.
Цена за европску путарину права ситница – заборав на сопствене жртве и предаја суверенитета.
https://t.iss.one/radjevina
Не постоје вежбе које могу да приволе народ на загрљај са зликовцима. Са друге стране, окупатори државног врха Србије то чине радо, евентуално за неке ГМО НАТО - Брисел грануле.
Цена за европску путарину права ситница – заборав на сопствене жртве и предаја суверенитета.
https://t.iss.one/radjevina
👍74👏21💯11😈4🤬1🤮1
Нашу прошлост покривају ћутањем
Када је пре извесног времена Милан Булајић, један савремени српски историчар, кренуо на Запад, могао се уверити, на пример, да у Архиву Уједињених нација у Њујорку, регистар ратних злочинаца не познаје Павелића, Кватерника, Артуковића, Лорковића и друге усташке џелате. Онда је пошао у Хамаршелдову библиотеку исте установе, па ни тамо није нашао помена о усташком геноциду над Србима, Циганима и Јеврејима, ни било какву документацију о Јасеновцу, изузев меморандума Српске православне цркве. Најзад је открио да прва публикација Меморијалног музеја Холокауста Савета Сједињених Држава посвећена „Ослобођењу нацистичких концентрационих логора 1945“ наводи „ноторни концентрациони логор Јасеновац“ и бележи да је у њему побијено „око 700.000 патриота свих националности, Јевреја и Цигана“, али савршено прећуткује усташки геноцид над Србима. Српски непријатељи нису ни тренутка изгубили да нас покрију муком и заборавом.
Зар се томе поступку у иностранству треба чудити, када се зна да су 1948. године у Југославији укинуте Државне комисије и земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, да резултати тих комисија нису објављени, а да приликом општег пописа становништва Југославије те исте 1948. године није вршен попис жртава ратних злочина и злочина геноцида у току Другог светског рата? Тај рад на скривању докумената из НДХ продужио се до данас. На загребачком састанку у Јеврејској општини, 5. јула 1989, једна учесница се жали да Хрватски архив није могао добити велики део тих података, а да само Музеј револуције у Сарајеву поседује 12 кутија грађе усташке надзорне службе до којих се не може доћи. У међувремену се стање знатно погоршало, јер се Србима пориче чак и право да евоцирају успомену на геноцид у НДХ, под изговором да се тим подацима служе данашњи српски политичари у сврхе великосрпског хегемонизма. Сви народи имају право да се јадају на претрпљене нацистичке или комунистичке прогоне, само Срби не. Председник Јеврејске општине је лично замерио Булајићу што прошлост повезује са садашњошћу, па је поучно закључио: „Ми сматрамо, ја лично сматрам да злочине и повјест не треба заборавити, али да их треба третирати као повјест. Повезивање повјести са садашњошћу, са политиком никада није сретно.“
Критичари тога кова не увиђају да је још мање сретно прећуткивање прошлости. Није узалуд речено да је „Историја учитељица живота“. Кад би се народна прошлост могла искоренити или апстраховати или отцепити од садашњости, онда више не би служила ничему. И не само то: свако одбацивање искуства прошлости је штетно, јер допушта да се на садашње догађаје баци лажна светлост. Само онај који има у виду усташки и арбанашки геноцид над Србима може схватити данашње поступке и став српског народа. И обратно, чим неки политичар не жели да узме у обзир поменуте геноциде, он објективно делује као непријатељ Српства. Нажалост, они који према Србима тако поступају, то у највишем броју случајева чине смишљено и плански. Непознавање наше блиске прошлости је очистило терен за њихове интриге и омогућило на Западу да за релативно кратко време организују против Срба праву пропагандну хајку. То им допушта, на пример, да Југославију прикажу као „метафору Русије“ и распад југословенске државе изједначе са распадом Совјетског Савеза, а да сасвим окултирају четворогодишњи геноцид који су Срби претрпели од својих суседа у току прошлог рата, док Руси нису. Што је програм кампање простији, то је успешнији: напасти жртве као тлачитеље, а узети у одбрану извршиоце геноцида, који га још увек врше — кад год им се за то укаже прилика — и који ће га сутра поновити, ако Запад настави да им указује своју подршку. А све то у име демократије, међународног јавног права и права самоопредељења до отцепљења. Па кад се наши самозвани судије и душебрижници позивају на тако узвишене идеале, да видимо ко нам суди, у име каквог закона и права нам се суди и каква је то демократија коју нам спремају.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
Када је пре извесног времена Милан Булајић, један савремени српски историчар, кренуо на Запад, могао се уверити, на пример, да у Архиву Уједињених нација у Њујорку, регистар ратних злочинаца не познаје Павелића, Кватерника, Артуковића, Лорковића и друге усташке џелате. Онда је пошао у Хамаршелдову библиотеку исте установе, па ни тамо није нашао помена о усташком геноциду над Србима, Циганима и Јеврејима, ни било какву документацију о Јасеновцу, изузев меморандума Српске православне цркве. Најзад је открио да прва публикација Меморијалног музеја Холокауста Савета Сједињених Држава посвећена „Ослобођењу нацистичких концентрационих логора 1945“ наводи „ноторни концентрациони логор Јасеновац“ и бележи да је у њему побијено „око 700.000 патриота свих националности, Јевреја и Цигана“, али савршено прећуткује усташки геноцид над Србима. Српски непријатељи нису ни тренутка изгубили да нас покрију муком и заборавом.
Зар се томе поступку у иностранству треба чудити, када се зна да су 1948. године у Југославији укинуте Државне комисије и земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, да резултати тих комисија нису објављени, а да приликом општег пописа становништва Југославије те исте 1948. године није вршен попис жртава ратних злочина и злочина геноцида у току Другог светског рата? Тај рад на скривању докумената из НДХ продужио се до данас. На загребачком састанку у Јеврејској општини, 5. јула 1989, једна учесница се жали да Хрватски архив није могао добити велики део тих података, а да само Музеј револуције у Сарајеву поседује 12 кутија грађе усташке надзорне службе до којих се не може доћи. У међувремену се стање знатно погоршало, јер се Србима пориче чак и право да евоцирају успомену на геноцид у НДХ, под изговором да се тим подацима служе данашњи српски политичари у сврхе великосрпског хегемонизма. Сви народи имају право да се јадају на претрпљене нацистичке или комунистичке прогоне, само Срби не. Председник Јеврејске општине је лично замерио Булајићу што прошлост повезује са садашњошћу, па је поучно закључио: „Ми сматрамо, ја лично сматрам да злочине и повјест не треба заборавити, али да их треба третирати као повјест. Повезивање повјести са садашњошћу, са политиком никада није сретно.“
Критичари тога кова не увиђају да је још мање сретно прећуткивање прошлости. Није узалуд речено да је „Историја учитељица живота“. Кад би се народна прошлост могла искоренити или апстраховати или отцепити од садашњости, онда више не би служила ничему. И не само то: свако одбацивање искуства прошлости је штетно, јер допушта да се на садашње догађаје баци лажна светлост. Само онај који има у виду усташки и арбанашки геноцид над Србима може схватити данашње поступке и став српског народа. И обратно, чим неки политичар не жели да узме у обзир поменуте геноциде, он објективно делује као непријатељ Српства. Нажалост, они који према Србима тако поступају, то у највишем броју случајева чине смишљено и плански. Непознавање наше блиске прошлости је очистило терен за њихове интриге и омогућило на Западу да за релативно кратко време организују против Срба праву пропагандну хајку. То им допушта, на пример, да Југославију прикажу као „метафору Русије“ и распад југословенске државе изједначе са распадом Совјетског Савеза, а да сасвим окултирају четворогодишњи геноцид који су Срби претрпели од својих суседа у току прошлог рата, док Руси нису. Што је програм кампање простији, то је успешнији: напасти жртве као тлачитеље, а узети у одбрану извршиоце геноцида, који га још увек врше — кад год им се за то укаже прилика — и који ће га сутра поновити, ако Запад настави да им указује своју подршку. А све то у име демократије, међународног јавног права и права самоопредељења до отцепљења. Па кад се наши самозвани судије и душебрижници позивају на тако узвишене идеале, да видимо ко нам суди, у име каквог закона и права нам се суди и каква је то демократија коју нам спремају.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
👍52💯29❤5❤🔥3🔥1🤬1
Ко нам суди
Суде нам, на пример, они који су своју светску превласт заснивали на геноциду над индијанским или папуанским „дивљацима“. Они се сад уједно брину за Јермене, Грузине, Азербејџанце и за балтичке народе, а код нас за Шиптаре, Хрвате и Словенце. Али сви ти народи су, Богу хвала, још живи, имају своје републике или аутономне области, а код њих су од Индијанаца остале само „резерве“ које туристи посећују као зоолошки врт, ако не музеј воштаних фигура.
Могли смо и ми, да смо хтели, 1912. године, када смо Арбанасе ослободили од Турака, да их по шумама ловимо као дивљач или да их, ту и тамо, истребимо на неком балканском Wounded Knee-y¹. Са неколико митраљеза бисмо покосили људе, жене и децу, па бисмо онда, да су наши државници читали Макијавелија, направили филмове о тим славним подвизима наших српских „cowboy“-а и данас водили стране посетиоце да им показујемо шиптарске „резерве“. Нико живи се у том случају не би нашао да оспорава српска права на Косову и пита како је створена арбанашка мањина. Напротив, нама би тада широм света пљескали, као што смо ми сви овде присутни, до дана данашњег, пљескали победама цивилизованих „cowboy“-а над индијанским „дивљацима“. Али код нас, у доба балканских ратова, ваљда нико није прочитао Макијавелијевог Владаоца осим Слободана Јовановића. За нас су Арбанаси – и као противници – били и остали људи. И тако су несрећни Срби у новију историју ушли са средњевековним појмовима части и достојанства, нашавши се преко ноћи, са својим витешким моралом, у друштву оних који већ одавно беху превазишли и најлукавије савете Макијавелија.
¹ René Coulet du Gard, Vie et mort des Indiens d’ Amerique du Nord, Paris, France/Empire, 1980. – Опис колективног помора Индијанаца код Wounded Knee-а, од 29. децембра 1890.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
Суде нам, на пример, они који су своју светску превласт заснивали на геноциду над индијанским или папуанским „дивљацима“. Они се сад уједно брину за Јермене, Грузине, Азербејџанце и за балтичке народе, а код нас за Шиптаре, Хрвате и Словенце. Али сви ти народи су, Богу хвала, још живи, имају своје републике или аутономне области, а код њих су од Индијанаца остале само „резерве“ које туристи посећују као зоолошки врт, ако не музеј воштаних фигура.
Могли смо и ми, да смо хтели, 1912. године, када смо Арбанасе ослободили од Турака, да их по шумама ловимо као дивљач или да их, ту и тамо, истребимо на неком балканском Wounded Knee-y¹. Са неколико митраљеза бисмо покосили људе, жене и децу, па бисмо онда, да су наши државници читали Макијавелија, направили филмове о тим славним подвизима наших српских „cowboy“-а и данас водили стране посетиоце да им показујемо шиптарске „резерве“. Нико живи се у том случају не би нашао да оспорава српска права на Косову и пита како је створена арбанашка мањина. Напротив, нама би тада широм света пљескали, као што смо ми сви овде присутни, до дана данашњег, пљескали победама цивилизованих „cowboy“-а над индијанским „дивљацима“. Али код нас, у доба балканских ратова, ваљда нико није прочитао Макијавелијевог Владаоца осим Слободана Јовановића. За нас су Арбанаси – и као противници – били и остали људи. И тако су несрећни Срби у новију историју ушли са средњевековним појмовима части и достојанства, нашавши се преко ноћи, са својим витешким моралом, у друштву оних који већ одавно беху превазишли и најлукавије савете Макијавелија.
¹ René Coulet du Gard, Vie et mort des Indiens d’ Amerique du Nord, Paris, France/Empire, 1980. – Опис колективног помора Индијанаца код Wounded Knee-а, од 29. децембра 1890.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
Telegram
Заштитимо Јадар и Рађевину 🇷🇸
Званични канал удружења Заштитимо Јадар и Рађевину
👍50❤18👏13💯2
Дигитална пустиња
Недавно је проворођени син Бога Ра и отац нације у свим паралелним световима најавио да ћемо добити суперкомпјутере и тзв. дата центре представљајући то, наравно, по систему слатки лимун и кисело грожђе. У овом случају, дата центри и суперкомпјутери у Србији чији становници руралних подручја струју немају подједнако кад киша и снег и падају и не падају, а фабрику за прераду отпадних вода готово нико, реч је о слатком лимуну на стероидима.
Да видимо како то функционише на „цивилизованом“ Западу одакле нам све ове „благодати“ стижу.
Један од најбогатијих људи на свету, Илон Маск, хвалио се како је за само 122 дана 2024. његова компанија xAI подигла дата центар (центар за чување података) где се налази суперкомпјутер Colossus који служи за развој четбота Грок који се користи на друштвеној мрежи X - Икс (некадашњи Твитер). Суперкомпјутери ове величине троше електричне енергије колико и мањи градови. Како локална мрежа у Мемфису није могла да обезбеди снагу коју је Маск тражио сад и одмах, он је одлучио да поред центра направи сопствену електрану. На приколице је поставио 27 турбина које сагоревају метан и које раде 24/7 како би напајале чипове суперкомпјутера.
Премда се оваква постројења граде ван насељених места, ова Маскова скаларемија се налази у самом стамбеном насељу. Турбине су заправо авионски мотори модификовани да производе струју, због чега је звук идентичан сталном полетању авиона. Емисије азотних оксида из ових турбина су огромне, што утиче на стварање смога директно у двориштима људи који ту живе. Код деце је нагло повећан број респираторних обољења док мештани више не могу да спавају од буке коју описују као „непрекидан шум авионских мотора“ док им прозори и кревети вибрирају непрекидно. Маскова компанија xAI направила је звучну изолацију од седам милиона долара коју мештани називају „звучни зида са темуа“ који, очекивано, не ради.
Људи су изгубили здравље и мир како би Маскова вештачка интелигенција могла да се тренира брже од конкуренције. Турбине нису случајно на приколицама јер закон каже да су турбине на приколицама „привремене“ што значи да нема надзора над загађењем нити су потребне дозволе локалне заједнице. Тек је скоро Америчка агенција за животну средину утврдила да и овакве турбине морају да имају трајне дозволе.
Емисије азотних оксида су толике да би могле достићи ниво од 1.200 до 2.000 тона годишње, што премашује загађење које прави аеродром у Мемфису.
Процењује се да загађење из ових турбина узрокује између 30 и 44 милиона долара здравствене штете годишње локалној заједници кроз респираторне болести и срчане проблеме.
Осим што загађују, суперкомпјутери су и „жедни”. Да би се хиљаде чипова охладило, троше се милиони литара свеже воде сваког дана. У Мемфису, као и код нас, то су ресурси који долазе из извора које користи локално становништво за пиће и пољопривреду.
Потрошња Колоса износи око 4,5 до 5 милиона литара воде дневно и користи се за хлађење чипова.
Са изградњом другог дела центра, потрошња ће скочити на 49 милиона литара дневно.
Један овакав центар троши воде колико и град од 50.000 становника. У Мемфису се та вода црпи из резервоара чисте воде, која би требало да служи искључиво за пиће.
Локалне заједнице у овом делу Мемфиса и Саутавена су историјски маргинализоване. Мештани и активисти тврде да је ово школски пример еколошког расизма — изградња загађивача у сиромашним насељима где људи немају новац за скупе адвокате или пресељење. Звучи познато?
Маск је покушао да умири јавност обећањем да ће изградити постројење за прераду отпадних вода које би користило граду, али мештани су то дочекали са презиром
Ситуација је тренутно таква да активисти покушавају да се изборе за бесплатне прегледе плућа за децу из насеља, јер породице немају новца за приватно лечење.
И на крају идеја која као да је дошла из канцеларија Рио Тинта:
мештани су се посебно наљутили када су пре пар недеља (фебруар 2026.) добили анонимне летке под називом „Чињенице испред фикције“ који су тврдили да су турбине „чиста технологија“.
https://t.iss.one/radjevina
Недавно је проворођени син Бога Ра и отац нације у свим паралелним световима најавио да ћемо добити суперкомпјутере и тзв. дата центре представљајући то, наравно, по систему слатки лимун и кисело грожђе. У овом случају, дата центри и суперкомпјутери у Србији чији становници руралних подручја струју немају подједнако кад киша и снег и падају и не падају, а фабрику за прераду отпадних вода готово нико, реч је о слатком лимуну на стероидима.
Да видимо како то функционише на „цивилизованом“ Западу одакле нам све ове „благодати“ стижу.
Један од најбогатијих људи на свету, Илон Маск, хвалио се како је за само 122 дана 2024. његова компанија xAI подигла дата центар (центар за чување података) где се налази суперкомпјутер Colossus који служи за развој четбота Грок који се користи на друштвеној мрежи X - Икс (некадашњи Твитер). Суперкомпјутери ове величине троше електричне енергије колико и мањи градови. Како локална мрежа у Мемфису није могла да обезбеди снагу коју је Маск тражио сад и одмах, он је одлучио да поред центра направи сопствену електрану. На приколице је поставио 27 турбина које сагоревају метан и које раде 24/7 како би напајале чипове суперкомпјутера.
Премда се оваква постројења граде ван насељених места, ова Маскова скаларемија се налази у самом стамбеном насељу. Турбине су заправо авионски мотори модификовани да производе струју, због чега је звук идентичан сталном полетању авиона. Емисије азотних оксида из ових турбина су огромне, што утиче на стварање смога директно у двориштима људи који ту живе. Код деце је нагло повећан број респираторних обољења док мештани више не могу да спавају од буке коју описују као „непрекидан шум авионских мотора“ док им прозори и кревети вибрирају непрекидно. Маскова компанија xAI направила је звучну изолацију од седам милиона долара коју мештани називају „звучни зида са темуа“ који, очекивано, не ради.
Људи су изгубили здравље и мир како би Маскова вештачка интелигенција могла да се тренира брже од конкуренције. Турбине нису случајно на приколицама јер закон каже да су турбине на приколицама „привремене“ што значи да нема надзора над загађењем нити су потребне дозволе локалне заједнице. Тек је скоро Америчка агенција за животну средину утврдила да и овакве турбине морају да имају трајне дозволе.
Емисије азотних оксида су толике да би могле достићи ниво од 1.200 до 2.000 тона годишње, што премашује загађење које прави аеродром у Мемфису.
Процењује се да загађење из ових турбина узрокује између 30 и 44 милиона долара здравствене штете годишње локалној заједници кроз респираторне болести и срчане проблеме.
Осим што загађују, суперкомпјутери су и „жедни”. Да би се хиљаде чипова охладило, троше се милиони литара свеже воде сваког дана. У Мемфису, као и код нас, то су ресурси који долазе из извора које користи локално становништво за пиће и пољопривреду.
Потрошња Колоса износи око 4,5 до 5 милиона литара воде дневно и користи се за хлађење чипова.
Са изградњом другог дела центра, потрошња ће скочити на 49 милиона литара дневно.
Један овакав центар троши воде колико и град од 50.000 становника. У Мемфису се та вода црпи из резервоара чисте воде, која би требало да служи искључиво за пиће.
Локалне заједнице у овом делу Мемфиса и Саутавена су историјски маргинализоване. Мештани и активисти тврде да је ово школски пример еколошког расизма — изградња загађивача у сиромашним насељима где људи немају новац за скупе адвокате или пресељење. Звучи познато?
Маск је покушао да умири јавност обећањем да ће изградити постројење за прераду отпадних вода које би користило граду, али мештани су то дочекали са презиром
Ситуација је тренутно таква да активисти покушавају да се изборе за бесплатне прегледе плућа за децу из насеља, јер породице немају новца за приватно лечење.
И на крају идеја која као да је дошла из канцеларија Рио Тинта:
мештани су се посебно наљутили када су пре пар недеља (фебруар 2026.) добили анонимне летке под називом „Чињенице испред фикције“ који су тврдили да су турбине „чиста технологија“.
https://t.iss.one/radjevina
👍40🤬22👏5❤4💩2😱1💯1
Кило људских права са пет звездица, молим
Говориће и о правима Срба на Косову и Метохији? Oh wait, ово је хотел са 5 звездица.
Људска права се третирају као шведски сто, одређене групе се приоритизују због међународних фондова и луксузних конференција, док се друге систематски игноришу. То није прича о „универзалним“ правима него чисто политикантско брендирање по наруџбини „донатора“.
Ситуација са Србима на Косову и Метохији је можда најдрастичнији пример тог лицемерја. Одржавати гламурозну конференцију у Метрополу како би се дискутовало о „нападима на бранитеље“, док се ћути о свакодневним, егзистенцијалним претњама, недостатку основне безбедности и ускраћивању права Србима који живе у апартхејду, представља огроман морални пораз. Бар за оне који имају морал. За друге је то само уносан посао од ког се добро живи и још боље летује.
Неки животи и неке борбе су „пријемчивији“ за међународне донаторе од других. Иначе, конференција се организује уз подршку UNDEF - Фонд УН за демократију.
Тако то функционише у затвореној заједници каријерног активизма. Демократија се за Србе дефинише споља, у канцеларијама у Њујорку, Бриселу и сл. а онда је профи људскоправаши спроводе и то само за одабране.
Кажу да ће на тој луксузној конференцији приказати Мапу инцидената. Колико ће бити случајева са КиМ или то нису инциденти пожељни за извештај? Ипак извештај пише чекове, да се не лажемо.
Професионализоване невладине организације које говоре „правим“ језиком, одседају у „правим“ хотелима и фокусирају се на „одобрене“ теме. Красно.
Ово је суштинска издаја принципа да људска права припадају свима, без обзира на то да ли је њихова борба тренутно „у тренду“ у Бриселу или Њујорку. И то све под изговором борбе за људска права.
https://t.iss.one/radjevina
Говориће и о правима Срба на Косову и Метохији? Oh wait, ово је хотел са 5 звездица.
Људска права се третирају као шведски сто, одређене групе се приоритизују због међународних фондова и луксузних конференција, док се друге систематски игноришу. То није прича о „универзалним“ правима него чисто политикантско брендирање по наруџбини „донатора“.
Ситуација са Србима на Косову и Метохији је можда најдрастичнији пример тог лицемерја. Одржавати гламурозну конференцију у Метрополу како би се дискутовало о „нападима на бранитеље“, док се ћути о свакодневним, егзистенцијалним претњама, недостатку основне безбедности и ускраћивању права Србима који живе у апартхејду, представља огроман морални пораз. Бар за оне који имају морал. За друге је то само уносан посао од ког се добро живи и још боље летује.
Неки животи и неке борбе су „пријемчивији“ за међународне донаторе од других. Иначе, конференција се организује уз подршку UNDEF - Фонд УН за демократију.
Тако то функционише у затвореној заједници каријерног активизма. Демократија се за Србе дефинише споља, у канцеларијама у Њујорку, Бриселу и сл. а онда је профи људскоправаши спроводе и то само за одабране.
Кажу да ће на тој луксузној конференцији приказати Мапу инцидената. Колико ће бити случајева са КиМ или то нису инциденти пожељни за извештај? Ипак извештај пише чекове, да се не лажемо.
Професионализоване невладине организације које говоре „правим“ језиком, одседају у „правим“ хотелима и фокусирају се на „одобрене“ теме. Красно.
Ово је суштинска издаја принципа да људска права припадају свима, без обзира на то да ли је њихова борба тренутно „у тренду“ у Бриселу или Њујорку. И то све под изговором борбе за људска права.
https://t.iss.one/radjevina
👍63👏8❤3🔥1🤬1💯1
Демократија без слободе
Поред неједнакости, Запад покушава да нам наметне демократију у којој бисмо били лишени слободе. О наводном тровању арбанашке деце у Подујеву, западна телевизија је трубила на многим каналима. Тек што се несрећа збила – ако се збила – већ су европске телевизијске екипе биле на лицу места да сниме арбанашке девојчице како се грче у својим болничким постељама. Али када је сутрадан објављен демант, поменуто је само узгред, у једној реченици, да тровање није било медицински потврђено.
Гледаоци су искључиво сачували слику мученичке деце – жртава српског дивљаштва.¹ Приликом одласка 2000 српске деце са Косова у избеглиштво, није било западних телевизијских екипа да их дочекају у Београду, а још мање да сниме бол српских мајки.² У емисији посвећеној ове године косовским Арбанасима на париском каналу 3, дата је реч шиптарским мученицима, али се нико није сетио да саслуша бар једног страдалника међу српским становништвом или бар једнога од оних 250.000 Срба који су због арбанашког насиља морали да избегну у Србију. На моје писмене жалбе Каналу 3 и Телемагазину Фигаро, није нико одговорио. Овај последњи није хтео мој текст да штампа чак ни у „Писмима читалаца“, мада се један Србин налази међу уредницима Фигароа. Очигледно, западни мас-медији су тако дресирали своју публику против Срба, да се не сме чути ниједан глас који би ишао њима у прилог. Пре извесног времена, марокански султан се жалио на неке непријатељске чланке који су се против њега појавили у француској штампи. Уместо одговора, председник француске републике је замолио једног свог министра да султану објасни да се у Француској мора поштовати слобода штампе. Но да ли немилосрдна дискриминација која се на српску штету већ годинама примењује заслужује назив слободне штампе? Кад би неки суд одбио да саслуша сведоке једне парничне странке, рекло би се без оклевања да је то пародија правде. А чини се да је овде пародија слободе. Зато што та и таква „слобода штампе“ – где за припаднике једног народа, у овом случају српског, више не постоји слобода речи – пре личи на ону која је постојала у Совјетском савезу за време најцрњег тоталитаристичког терора.
Зар за нас на Западу више нема ни онолико слободе колико је за хришћане било у Римском царству? Познато је да, у доба римских императора и прогона првих хришћана, Рим није био чувен ни по својој демократији ни по слободи штампе. Па ипак, за време страховитих гоњења хришћана, под владом Комода, Септимија Севера и Каракале, Тертулијан је у њихову одбрану, успео да објави своја дела Мученицима, Незнабошцима народима и Апологетику.
Савремени историчари се питају како је Тертулијан, члан једне угледне породице и општепознат Римљанима у Картагини, могао властима рећи истину у лице и после тога остати жив и слободан, кад се зна да је сваки римски грађанин који би признао да је хришћанин био одмах осуђен без даљег саслушања. Заборављају да су Римљани, поред писаних поштовали такође и неписане законе, а нарочито старо правно начело – „Audiatur et altera pars“ – „Треба саслушати и противничку страну“. Они су се дивили хришћанима који су храбро и тврдоглаво гинули, држећи се чврсто своје вере, али нису могли да схвате смисао њихове упорности. Хришћани су за њих били велика загонетка. А хришћански мученици су били углавном сувише прости људи да би им своје држање објаснили. Но Римљани су знали да је Тертулијан раван њиховим најумнијим људима и зато су прећутно прешли преко писаних закона, да би га саслушали и хришћане боље разумели. Шта из тога произлази? Само то да су Римљани, без слободне штампе и демократије, у извесним случајевима са хришћанима хуманије поступали него данашња западна штампа према Србима, које нико не жели да саслуша. Истина је да ми у својим редовима немамо човека који би се могао поредити са Тертулијаном, али имамо довољно разумних људи који би били способни да објасне наш став, само што мало ко допушта да се чује њихов глас. Чим неко призна да је Србин, он је унапред осуђен, као некада хришћани пред римским судовима.
Поред неједнакости, Запад покушава да нам наметне демократију у којој бисмо били лишени слободе. О наводном тровању арбанашке деце у Подујеву, западна телевизија је трубила на многим каналима. Тек што се несрећа збила – ако се збила – већ су европске телевизијске екипе биле на лицу места да сниме арбанашке девојчице како се грче у својим болничким постељама. Али када је сутрадан објављен демант, поменуто је само узгред, у једној реченици, да тровање није било медицински потврђено.
Гледаоци су искључиво сачували слику мученичке деце – жртава српског дивљаштва.¹ Приликом одласка 2000 српске деце са Косова у избеглиштво, није било западних телевизијских екипа да их дочекају у Београду, а још мање да сниме бол српских мајки.² У емисији посвећеној ове године косовским Арбанасима на париском каналу 3, дата је реч шиптарским мученицима, али се нико није сетио да саслуша бар једног страдалника међу српским становништвом или бар једнога од оних 250.000 Срба који су због арбанашког насиља морали да избегну у Србију. На моје писмене жалбе Каналу 3 и Телемагазину Фигаро, није нико одговорио. Овај последњи није хтео мој текст да штампа чак ни у „Писмима читалаца“, мада се један Србин налази међу уредницима Фигароа. Очигледно, западни мас-медији су тако дресирали своју публику против Срба, да се не сме чути ниједан глас који би ишао њима у прилог. Пре извесног времена, марокански султан се жалио на неке непријатељске чланке који су се против њега појавили у француској штампи. Уместо одговора, председник француске републике је замолио једног свог министра да султану објасни да се у Француској мора поштовати слобода штампе. Но да ли немилосрдна дискриминација која се на српску штету већ годинама примењује заслужује назив слободне штампе? Кад би неки суд одбио да саслуша сведоке једне парничне странке, рекло би се без оклевања да је то пародија правде. А чини се да је овде пародија слободе. Зато што та и таква „слобода штампе“ – где за припаднике једног народа, у овом случају српског, више не постоји слобода речи – пре личи на ону која је постојала у Совјетском савезу за време најцрњег тоталитаристичког терора.
Зар за нас на Западу више нема ни онолико слободе колико је за хришћане било у Римском царству? Познато је да, у доба римских императора и прогона првих хришћана, Рим није био чувен ни по својој демократији ни по слободи штампе. Па ипак, за време страховитих гоњења хришћана, под владом Комода, Септимија Севера и Каракале, Тертулијан је у њихову одбрану, успео да објави своја дела Мученицима, Незнабошцима народима и Апологетику.
Савремени историчари се питају како је Тертулијан, члан једне угледне породице и општепознат Римљанима у Картагини, могао властима рећи истину у лице и после тога остати жив и слободан, кад се зна да је сваки римски грађанин који би признао да је хришћанин био одмах осуђен без даљег саслушања. Заборављају да су Римљани, поред писаних поштовали такође и неписане законе, а нарочито старо правно начело – „Audiatur et altera pars“ – „Треба саслушати и противничку страну“. Они су се дивили хришћанима који су храбро и тврдоглаво гинули, држећи се чврсто своје вере, али нису могли да схвате смисао њихове упорности. Хришћани су за њих били велика загонетка. А хришћански мученици су били углавном сувише прости људи да би им своје држање објаснили. Но Римљани су знали да је Тертулијан раван њиховим најумнијим људима и зато су прећутно прешли преко писаних закона, да би га саслушали и хришћане боље разумели. Шта из тога произлази? Само то да су Римљани, без слободне штампе и демократије, у извесним случајевима са хришћанима хуманије поступали него данашња западна штампа према Србима, које нико не жели да саслуша. Истина је да ми у својим редовима немамо човека који би се могао поредити са Тертулијаном, али имамо довољно разумних људи који би били способни да објасне наш став, само што мало ко допушта да се чује њихов глас. Чим неко призна да је Србин, он је унапред осуђен, као некада хришћани пред римским судовима.
👍41💯12👏7
Заштитимо Јадар и Рађевину 🇷🇸
Демократија без слободе Поред неједнакости, Запад покушава да нам наметне демократију у којој бисмо били лишени слободе. О наводном тровању арбанашке деце у Подујеву, западна телевизија је трубила на многим каналима. Тек што се несрећа збила – ако се збила…
* ¹ Вест о „масовном тровању албанске деце на Косову“ објављена је 22. марта 1990, на париском телевизијском каналу ТФ 1. Тако је француска публика сазнала о тровању 200 шиптарске деце на Косову, без икаквог доказа да су их отровали Срби. Сутрадан је канал М6 пренео информације новинарке Ружице Гавриловић да „нема трагова тровања код деце из Подујева“. Али канал 6 има далеко мању публику него ТФ 1, тај деманти није био пропраћен никаквом репортажом и није га прихватила дневна штампа. Значи да је, у медијском погледу, остао незапажен.
* ² Извештај о томе је донео париски Le Figaro, у броју од 2. фебруара 1990.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
* ² Извештај о томе је донео париски Le Figaro, у броју од 2. фебруара 1990.
Марко С. Марковић, Пола века српске голготе, 1996.
https://t.iss.one/radjevina
😢29🙏11🤮5💯4🔥2❤1💩1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
„Дрен је прасловенска реч. Дрен има изванредну спасоносну снагу; он је инкарнација здравља. То је један од разлога што се њиме ките о Ђурђевдану, и опасују или се о њему љуљају.
Против вукодлака добро је увек уза себе имати дренову батину. Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак дренове гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата; исто то бива и на Цвети; такође се, на Ђурђевдан, ките дреном ведрице, да би се обезбедиле краве музаре. Дренове гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ дреновог грања на благослов у цркву, па се онда меће у собу или на кућни кров, и у случају непогоде баца се у ватру као утук за гром. Дренове се гранчице налажу на „живи огањ“, који се вади у лустративном циљу; на дрену се чак понегде и изводи жива ватра.
Дрен је имао широк значај у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, in aller Form, наште срце, „причешћује“, исто онако као нафором, о Божићу, о Младенцима, о Ускрсу. О Младенцима је „идење у дрен“ (да би се набрало пупољака за причешће) вршено са „највећом свечаношћу“. Свакако у циљу дивинизације, дрен се даје и породиљи, одмах после порођаја, и меће (пупољци) у магично јело приликом вађења „живе ватре“. Дрветом од дрена шара се чесница. У једној песми, која је вероватно обредна, куне се девојка „дрену на корену“.“
Из „Речника српских народних веровања о биљкама“ Веселина Чајкановића
Какав диван пример континуитета и постојања, назив нисмо мењали од прасловенских времена, дрен смо са собом понели у Православље и премда смо данас, сходно начину живота, доста тога изобичајили, ипак смо задржали оно најлепше архетипско „здрав као дрен“. Наука је потврдила да је изрека на месту јер сваки део ове биљке је лековит.
У Рађевини радосно и радно, пчела на дрену снимљена у Рађевини у селу Красава.
Аутор снимка: Томислав Мијић
https://t.iss.one/radjevina
Против вукодлака добро је увек уза себе имати дренову батину. Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак дренове гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата; исто то бива и на Цвети; такође се, на Ђурђевдан, ките дреном ведрице, да би се обезбедиле краве музаре. Дренове гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ дреновог грања на благослов у цркву, па се онда меће у собу или на кућни кров, и у случају непогоде баца се у ватру као утук за гром. Дренове се гранчице налажу на „живи огањ“, који се вади у лустративном циљу; на дрену се чак понегде и изводи жива ватра.
Дрен је имао широк значај у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, in aller Form, наште срце, „причешћује“, исто онако као нафором, о Божићу, о Младенцима, о Ускрсу. О Младенцима је „идење у дрен“ (да би се набрало пупољака за причешће) вршено са „највећом свечаношћу“. Свакако у циљу дивинизације, дрен се даје и породиљи, одмах после порођаја, и меће (пупољци) у магично јело приликом вађења „живе ватре“. Дрветом од дрена шара се чесница. У једној песми, која је вероватно обредна, куне се девојка „дрену на корену“.“
Из „Речника српских народних веровања о биљкама“ Веселина Чајкановића
Какав диван пример континуитета и постојања, назив нисмо мењали од прасловенских времена, дрен смо са собом понели у Православље и премда смо данас, сходно начину живота, доста тога изобичајили, ипак смо задржали оно најлепше архетипско „здрав као дрен“. Наука је потврдила да је изрека на месту јер сваки део ове биљке је лековит.
У Рађевини радосно и радно, пчела на дрену снимљена у Рађевини у селу Красава.
Аутор снимка: Томислав Мијић
https://t.iss.one/radjevina
❤🔥50❤31👍9🥰5👏1
Равничарско-брежуљкасти предео Јадра који се налази на преласку у брдовити појас Подринских планина на простору западне Србије, у чијем се обухвату налази простор око Спомен куће Вука Стефановића Караџића у Тршићу, манастир Троноша и шире окружење, као сплет културних и природних вредности које произилазе из материјалног и нематеријалног наслеђа, проглашава се заштићеним подручјем изузетног значаја, односно I категорије као предео изузетних одлика под називом "Културни предео Тршић-Троноша".
Предео изузетних одлика "Културни предео Тршић-Троноша" ставља се под заштиту да би се очувала непокретна културна добра, природне вредности, специфична конфигурација терена и регионална различитост карактера предела, а због јединственог споја природних и створених вредности, издвојени локалитети су посебно вредне амбијенталне целине.
Основне створене вредности заштићеног подручја, чине знаменито место "Спомен кућа Вука Стефановића Караџића" са заштићеном околином, као непокретно културно добро од изузетног значаја, као и Споменик културе од великог значаја "Манастир Троноша", нематеријално културно наслеђе се одржава кроз разне културне и уметничке манифестације, Вуков сабор као најстарија културна манифестација у Србији и ратарске свеће као јединствен и веома стар верски обичај се налазе на Листи нематеријалног културног наслеђа.
Природне вредности подручја чине очувани комплекси аутохтоних ксеротермофилних сладуново-церових и других типова шума, ксеромезофилних китњакових и грабових, као и мезофилних букових шума. Флора и фауна заштићеног подручја је релативно богата и разноврсна. Од укупно 145 заштићених дивљих врста биљака и животиња, 83 су заштићене, а 62 врсте припадају категорији строго заштићених (зеленика или божиковина (Ilex aquifolium. L.), многе лековите биљке). Приобални појас водотокова је станиште водоземаца и гмизаваца, где је детерминисано 11 заштићених врста, међу којима је осам строго заштићених. Од утврђене фауне птица, средњи детлић (Dendrocopos medius), руси сврачак (Lanius collurio) и виноградска стрнадица (Emberiza hortulana ), су строго заштићене врсте од међународног значаја за заштиту. Диверзитет фауне сисара подручја Тршић-Троноша може се окарактерисати као умерено висок и представљен је са 52 врсте. Фауна слепих мишева представљена је са 18 строго заштићених врста.
Заштићено подручје карактерише и специфична конфигурација терена, где су водотоци својим усецањем кроз шумске масиве створили седласте превоје, специфичне и оригиналне. Подручје одликује и аграрни комплекс који се одржава и развија традиционалним коришћењем земљишта, чија су својства аутентичност, изворност, оригиналност, са великим бројем старих аутохтоних сорти воћа, које представљају изузетан генетски потенцијал у воћарству (трешње ђурђевке, бјелице и рушкиње, крушке такише, караманке, лубеничарке, пшеничарке и дивљаке, од јабука петроваче, колачарке и дивљаке, а као појединачна стабла и оскоруше, мушмуле и дрењине, неколико стабала питомог кестена (Castanea sativa L.) за које се сматра да су стари око 200 година, ораси (Juglans regia L.)).
Из Уредбе о проглашењу Предела изузетних одлика "Културни предео Тршић Троноша"
"Сл. гласник", бр. 51/2019
Просторним планом подручја посебне намене за пројекат "Јадар" обухваћено је 1010 ha од заштићених 1830 ha Предела изузетних одлика "Културни предео Тршић-Троноша".
📷 Тршић, пут ка Вуковој кући
https://t.iss.one/radjevina
Предео изузетних одлика "Културни предео Тршић-Троноша" ставља се под заштиту да би се очувала непокретна културна добра, природне вредности, специфична конфигурација терена и регионална различитост карактера предела, а због јединственог споја природних и створених вредности, издвојени локалитети су посебно вредне амбијенталне целине.
Основне створене вредности заштићеног подручја, чине знаменито место "Спомен кућа Вука Стефановића Караџића" са заштићеном околином, као непокретно културно добро од изузетног значаја, као и Споменик културе од великог значаја "Манастир Троноша", нематеријално културно наслеђе се одржава кроз разне културне и уметничке манифестације, Вуков сабор као најстарија културна манифестација у Србији и ратарске свеће као јединствен и веома стар верски обичај се налазе на Листи нематеријалног културног наслеђа.
Природне вредности подручја чине очувани комплекси аутохтоних ксеротермофилних сладуново-церових и других типова шума, ксеромезофилних китњакових и грабових, као и мезофилних букових шума. Флора и фауна заштићеног подручја је релативно богата и разноврсна. Од укупно 145 заштићених дивљих врста биљака и животиња, 83 су заштићене, а 62 врсте припадају категорији строго заштићених (зеленика или божиковина (Ilex aquifolium. L.), многе лековите биљке). Приобални појас водотокова је станиште водоземаца и гмизаваца, где је детерминисано 11 заштићених врста, међу којима је осам строго заштићених. Од утврђене фауне птица, средњи детлић (Dendrocopos medius), руси сврачак (Lanius collurio) и виноградска стрнадица (Emberiza hortulana ), су строго заштићене врсте од међународног значаја за заштиту. Диверзитет фауне сисара подручја Тршић-Троноша може се окарактерисати као умерено висок и представљен је са 52 врсте. Фауна слепих мишева представљена је са 18 строго заштићених врста.
Заштићено подручје карактерише и специфична конфигурација терена, где су водотоци својим усецањем кроз шумске масиве створили седласте превоје, специфичне и оригиналне. Подручје одликује и аграрни комплекс који се одржава и развија традиционалним коришћењем земљишта, чија су својства аутентичност, изворност, оригиналност, са великим бројем старих аутохтоних сорти воћа, које представљају изузетан генетски потенцијал у воћарству (трешње ђурђевке, бјелице и рушкиње, крушке такише, караманке, лубеничарке, пшеничарке и дивљаке, од јабука петроваче, колачарке и дивљаке, а као појединачна стабла и оскоруше, мушмуле и дрењине, неколико стабала питомог кестена (Castanea sativa L.) за које се сматра да су стари око 200 година, ораси (Juglans regia L.)).
Из Уредбе о проглашењу Предела изузетних одлика "Културни предео Тршић Троноша"
"Сл. гласник", бр. 51/2019
Просторним планом подручја посебне намене за пројекат "Јадар" обухваћено је 1010 ha од заштићених 1830 ha Предела изузетних одлика "Културни предео Тршић-Троноша".
📷 Тршић, пут ка Вуковој кући
https://t.iss.one/radjevina
❤50🤬4👍3😁1