Прослеђено од
Центр "Хризма"

Патријарх московски Кирил је одобрио* одлуку црквеног суда Астанске и алма-атинске епархије Казахстанског митрополитског округа о рашчињењу јеромонаха Јакова (Воронцова), коме је раније било забрањено свештенослужење.

Пре годину дана, овај активиста је објавио своје напуштање служења у Руској православној цркви, мотивисан својим „антиратним ставовима“. Касније је иступио са иницијативом за стварање „ставропигије Константинопољске патријаршије“ у Казахстану. Воронцов је у децембру 2023. године упутио апел са одговарајућим захтевом председнику Казахстана К.-Ж. Токајеву.

У овој причи постоји један занимљив тренутак. Воронцов чека одговор на "апелацију", раније поднету Фанару. И онда, након што га добије, да ли ће остати у Казахстану или отићи „да служи“ негде у Европи? Или ће остати са украјинским грко-католицима, чију је парохију у Алматију почео да посећује након своје забране?

У првој варијанти, можемо говорити о циљу Фанара да „заталаса“ раскол у Казахстану. Наравно, у овом случају, став казахстанских власти ће играти кључну улогу, и ту није све јасно.

С једне стране, Воронцов је у Казахстану оптужен за екстремизам због својих објава на фејсбуку. С друге стране, вреди запамтити да су Воронцова активно подржали локални „патриоти“ радикали (то није потенцијална паства, већ спољни навијачи, који су за сваку галаму, само да би се инатили Русији). Поред тога, руководство Казахстана се тешко може недвосмислено назвати поузданим савезником Москве.

* Публикација је од 15. јула 2024.

Прослеђено од
Центр "Хризма"

У Казахстану, озлоглашени монах Јаков (Воронцов) (бивши јеромонах, рашчињен од стране црквеног суда Астанске и алма-атинске епархије Казахстанског митрополитског округа РПЦ) и даље не може да се смири у својим покушајима да створи заједницу Константинопољске патријаршије.

Раније се овај активиста обраћао властима Казахстана, лично Токајеву, молећи да добије зелено светло за регистрацију „представништва Константинопољске патријаршије“. Сада је, како монах пише на друштвеним мрежама, добио одговор од комитета за верска питања министарства културе и информисања Републике Казахстан: иницијатива непротивречи закону и интересима Казахстана, али пошто се држава не меша у послове конфесија, онда она неће ни помагати, ни ометати.

Немогуће је потврдити/оповргнути чињеницу одговора казахстанских званичника. Воронцов није приложио никакве снимке екрана, нити документе. Он говори да је у преписци са Фанаром о добијању „благослова“ за регистрацију представништва.

Воронцовљева активност је прилично симптоматична. Посебних перспектива за „представништво“ Фанара у Казахстану нема. Рашчињеног Јакова на друштвеним мрежама подржавају само локални казахстански муслимани са појачаним осећајем националности, и неке украјинске избеглице, од којих неки никада нису били у Казахстану, али су увек спремни да лајкују било који антируски пројекат. Ниједно од њих није погодно за паству „представништва“.

Ипак, пројекат, ако се спроведен, и даље ће имати симболичко-политички значај. У том случају, Казахстан може постати још једна држава у зони канонске одговорности Руске православне цркве, где ће Фанар радо направити неред и „оставити траг“.

[3. јул. 2025]

Казахстанске власти се не противе појављивању алтернативне православне конфесије, „неповезане са Москвом“

Разчињени Јаков (Воронцов), познат по својим позивима на стварање такозване независне православне структуре у Казахстану, добио је званичан одговор на своју иницијативу од комитета за верска питања министарства културе и информисања Републике Казахстан.

У писму упућеном Воронцову је речено: „Грађани имају право да самостално покрену стварање верског удружења у складу са важећим законодавством.“ Такође је наглашена неоходност за одржавањем оснивачке скупштине уз учешће лица која су навршила 18 година. Сам Воронцов је ово прокоментарисао: „Црно на белом пише - одржите оснивачку скупштину.“

Наш коментар:

Нема ничег изненађујућег: након још једне фазе зближавања са Великом Британијом, Казахстан је спреман да подржи било какве иницијативе усмерене ка слабљењу Руске цркве.

Као што видимо, полако, корак за кораком, спроводи се стратегија трансформације РПЦ у Цркву једне државе. Све је више и више тачака „напетости“ – Украјина, Прибалтик, Молдавија, а сада се „диже притисак“ и у Казахстану.

Прослеђено од
ТРАДИЦИЯ.МD

Из молдавских црквених кругова стижу гласине - другим речима, информације које нисмо у могућности да проверимо, - да ће фанариоти покушати да симулирају [прикажу] активност и овде код нас у Молдавији. Односно, мање ће пробати они сами, колико ће други покушати да их на то наговоре.

Наводно, они преко океана, који шефују Вартоломејем су незадовољни пасивним (како они сматрају) понашањем Румунске патријаршије са њеном „Бесарабском митрополијом“ и размишљају о отварању другог фронта против канонске Православне цркве Молдавије.

О томе ћемо писати ускоро.

https://t.iss.one/pravblogs/3008

Бугарска православна црква доживљава „кадровску кризу“

Патријарх Данило је ово изјавио у интервјуу за БТА.

„Ми доживљавамо кадровску кризу, у нас је мало свештенослужитеља, и генерално, постоји мањак квалификованог кадра у свим сферама друштва“, - нагласио је предстојатељ БПЦ.

Прослеђено од
НАША ЦЕРКОВЬ

ФЕОФАНИЈА: МИТОВИ И СТВАРНОСТ
 
Три године је прошло од трагично преломног дана кад je задат изузетно снажан ударац јединству Украјинске равославне цркве. Тога дана је у једном тренутку у неколико праваца ослабила, па чак је и сломљена унутрашња снага НАШЕ ЦРКВЕ, њеног положаја у украјинском друштву и њеног канонског положаја у васељенском Православљу. Све ово се десило уочи врло тешких спољашњих изазова с којима се УПЦ суочила због почетка рата и јачања тоталитарног система у земљи.

Оваква „специјална операција“ на слабљењу (с каснијим евентуалним уништавањем) УПЦ не може се приписати само кратковидости, канонском незнању или прекомерној самоуверености црквеног руководства које ју је „прогурало“. Све ово је, наравно, било присутно у већој или мањој мери, али то није могло постати одлучујући фактор у акцији као што феофанијевско подривање Цркве изнутра. Овде се очигледно препознају контуре два друга фактора – важнија фактора која имају већу тежину.

⬇️ Завршетак ⬇️

Дволичност украјинских власти: хоће ли Зеленски и „епископе“ такозване Православне цркве Украјине лишити украјинског држављанства?

https://www.in4s.net/dvolicnost-ukrajinskih-vlasti-hoce-li-zelenski-i-episkope-tzv-pcu-lisiti-ukrajinskog-drzavljanstva/

2. јула 2025. године, Служба безбедности Украјине је објавила да је Владимир Зеленски потписао указ којим се митрополиту кијевском Онуфрију одузима украјинско држављанство. По саопштењу специјалне службе, овај корак је узрокован чињеницом да је поглавар Украјинске православне цркве, наводно, добио руски пасош 2002. године. Притом, никакви докази, у виду копија релевантног документа, нису били представљени.

За Црну Гору овај инцидент није нека тривијална прича.

Као прво, у Украјини је, давањем томоса о аутокефалности такозваној Православној цркви Украјине дошло до продубљивања црквеног раскола. У Константинопољској патријаршији су претпостављали да ће сви украјински православни верници постати присталице ове структуре. Међутим, ни свештенослужитељи ни паства Украјинске православне цркве (на челу са митрополитом Онуфријем) не желе да се уједине са „ПЦУ“ јер је сматрају расколничком организацијом. Као резултат тога ситуација се знатно погоршала, а присталице „ПЦУ“ су почеле да отворено отимају цркве УПЦ. До сада је насилно заузето више од 1.500 цркава. Тако је украјински црквени преседан постао више него застрашујућ. Други расколници, укључујући и оне у Црној Гори, могу се угледати на њега.

Друго, УПЦ је подржала Црногорско-приморску митрополију када је на њу вршен озбиљан притисак од стране ондашње власти.

Треће, одузимање држављанства предстојатељу УПЦ је још један корак на путу потпуне забране ове Цркве. Лобисти „ПЦУ“ у украјинској власти желе да правно ликвидирају УПЦ, а њену имовину да предају „ПЦУ“. Тиме би вештачки, насилним путем, учинили такозвану Православну цркву Украјине једином „православном конфесијом“ у земљи. За Црну Гору би овакав сценарио био озбиљан ударац, будући да „ПЦУ“ одржава блиски контакт и помаже предводнику „Црногорске православне цркве“, "Борису" Бојовићу (као што је познато, он је стекао „теолошко“ образовање у једној од структура украјинских расколника), да добије на административној тежини.

У овом контексту треба детаљније обратити пажњу на „ПЦУ“, односно њен „епископат“. Тако многе интересантне чињенице могу изаћи на видело.

На пример, информативни ресурси који су раније промовисали интересе расколничке Украјинске аутокефалне православне цркве (2018. године је постала део „ПЦУ“) су директно оптужили једног од „епископа“ организације на челу са "Епифанијем" Думенком да ради за специјалне службе Луганске Народне Републике и да поседује пасош Доњецке Народне Републике. Реч је о Тихону Петрањуку. Међутим, упркос томе, нико га у Украјини није лишио држављанства.

Даље, како још тројици „јерарха“ ткз. Православне цркве Украјине, који имају пасоше Руске Федерације, није одузето украјинско држављанство. Ево њиховог списка:

1. „митрополит“ симферопољски "Климент" (Куш Павел Николајевич),

2. „епископ“ славјански "Всеволод" (Матвијевски Владимир Павлович).

3. „митрополит“ богородски "Адријан" (Старина Валентин Јегорович).

А ево и доказа [е-веза овде ради видљивости] да имају руско држављанство.

Најизненађујуће у овој ситуацији је то што украјинска власт зна за руско држављанство низа „јерарха“ „ПЦУ“. Међутим, они се не дирају. Пошто је то, са становишта Зеленског, "исправна" структура која помаже у борби против Русије. И ту онда нема потребе за скандалом. На крају крајева, како националистима Украјине објаснити чињеницу да у наводно „правој украјинској цркви“ већ дуги низ година функционишу људи који имају руски пасош? Знате, ово се не уклапа у обрасце украјинске пропаганде, где је УПЦ - „црква издајника“, а „ПЦУ“ - „црква патриота“.

Зато је украјинска власт приморана да покаже лицемерје и дволичност. Лишавајући митрополита „погрешне“ Цркве украјинског држављанства без доказа и затварајући очи пред поседовањем руских пасоша од стране представника организације која служи политичком режиму и русофобичној идеологији која доминира земљом.

⚡️⚡️⚡️ Неколико „епископа“ „ПЦУ“ су носиоци пасоша грађана Руске Федерације

Како истиче портал ИН4С, реч је о:

1. „митрополит“ симферопољски "Климент" (Куш Павел Николајевич),

2. „епископ“ славјански "Всеволод" (Матвијевски Владимир Павлович).

3. „митрополит“ богородски "Адријан" (Старина Валентин Јегорович).

Више детаља - у материјалу ИН4С:

Дволичност украјинских власти: хоће ли Зеленски и „епископе“ такозване Православне цркве Украјине лишити украјинског држављанства?

Тренутак који много говори

На телеграму постоји много канала који симпатишу „ПЦУ“ и аутокефално крило унутар УПЦ. Када је митрополиту Онуфрију одузето украјинско држављанство због наводног поседовања руског пасоша, те платформе су буквално „вриснуле“ од радости и одушевљења. Објављивале су коментаре, вести на ту тему и подсмевајуће мемове.

Данас је постало познато да низ „јерарха“ структуре коју предводи Думенко има руске пасоше. И, гле чуда, на поменутим платформама влада тишина. Они марљиво игноришу информације које су, благо речено, непријатне за „ПЦУ“. Тиме се потврђује да подаци који откривају „скелете у ормару“ високорангираних „думенковаца“ одговарају стварности.

⬆️ Почетак  ⬆️

Прослеђено од
НАША ЦЕРКОВЬ

Први (мањи) од њих представља учествовање нецрквених снага и структура у свестраној припреми ове специјалне операције на различитим нивоима. По вертикали, почевши од Његовог блаженства митрополита Онуфрија и људи из његове околине, па све до обичних сеоских парохија. По хоризонтали – уз обећавање награда и заплашивања свих црквених слојева преко медија, чиновника, посланика, црквених добротвора итд. и сл. Изнутра – уз распиривање ситуације помоћу веселих и радосних сарадника, доушника и волонтера, као и обичних, идејом задојених, али истовремено тупавих „пратилаца“. Специјална операција је успешно обављена. Резултат је постигнут.

Други фактор који је дозволио да се одигра Феофанија, која је имала разорни ефекат, је много важнији и може се рећи да је био несавладив. То је Божје допуштење. Без оваквог допуштења никакве грешке јерарха и никаква довијања „трудбеника“ никад не би постигла циљ. Несумњиво је да у овом допуштењу Божјем постоји велики смисао који за циљ има очишћење и који ће нам се временом открити. Међутим, то значи да су морали да се десе догађаји који су се догодили 2022. године.

Неко ће упитати: да ли значи да управо тако и треба да буде? Да ли то значи да сад можемо да седимо скрштених руку, зато што је такво Божје допуштење? Наравно да не. Што се каже у пословици „спремај се за смрт, али засеј поље“. Зато, схватајући сву неминовност деструктивнх процеса које је Феофанија покренула, а истовремено се надајући санирању овог проблема искључиво Божјом интервенцијом, ипак треба да се СЕТИМО и да ДОБРО ЗАПАМТИМО  шта је била ова „Феофанија“, како се одвијала и до чега је на крају довела.

Зашто се појавила потреба за тим да данас подсетимо на ово? Па зато што су после три године сами учесници у овим догађајима почели полако да заборављају сва извртања и претеривања која су се десила на овом скупу и оно што му је претходило. И што више времена пролази, тим више у сећању остаје само концентровани остатак – као безизлазност. А најгоре је што овај концентровани остатак неки сад покушавају да покрију формулом „Изволисја Духу Свјатому и нам“. И оно што је пре свега три године многима било очигледно, али су одлучили просто да „гурну под тепих“ да не би покварили евентуални позитиван ефекат Феофаније, данас је већ потпуно заборављено, а прошлост се узноси као „Велики Сабор“.

Сад они који су 2022. године ипак успели да постигну своје, сачекавши пар година да се ствари слегну, поново устају из ровова како би „малим корацима“ наставили да вуку нашу Цркву као жртву, кроз ограду канона, у јазбину звери. Чини се да је свеопште трогодишње ћутање несагласне деце Цркве, које је за циљ имало свеопште добро, само пробудило апетит ових „стратега“.

Зато је дошло време да освежимо сећање. Управо због тога покрећемо рубрику:

ФЕОФАНИЈА: МИТОВИ И СТВАРНОСТ

коју планирамо да постепено допуњујемо материјалима и уз вашу помоћ, поштовани пратиоци и истомишљеници.

[Наглашавања наша]

Прослеђено од
Православная Молдова и мир

У Кијеву су оскрнављене Даљње пећине Кијево-печерске лавре

23. јула, расколници из „Православне цркве Украјине“ су тамо одржали своју „службу“.

Код националиста и „патриота“ је огромна радост овим поводом. Истовремено, износе се крајње неласкаве изјаве на адресу УПЦ. Чак се и новинар који извештава о догађају, директно исмева над литургијским језиком канонске Цркве.

Иако не разумемо чему се ту има радовати. Ако благодат и заступништво Преподобних из Пећина напусте кијевска брда, онда нико неће имати користи од тога.

@pravmolmir

Прослеђено од
ТРАДИЦИЯ.МD

Да ли су фанариоти решили да се врате у Молдавију?

Пре неког времена помињали смо информације (које још не можемо да проверимо) о предстојећој активности Константинопољске патријаршије у нашој земљи. У молдавској црквеној средини су кренуле гласине о томе, да је већ именован координатор за експазију Фанара, реч је о настојатељу цркве Светог Андреја Првозваног у Истанбулу, архимандриту Виктору (Копушчуу), који у последње време често посећује Молдавију (на пример, 13. маја је служио у манастиру светих жена мироносица Марте и Марије у округу Каушани - где су га примили у саслужење упркос одлуци Светог синода Руске православне цркве од 15. октобра 2018. године о прекиду евхаристијског општења са Константинопољском патријаршијом). И још више од тога - говори се, да је већ одређена епархија, на чијој територији се планира покретање ове експанзионистичке активности.

Можда делује изненађујуће, али није реч о Кахулско-комратској епархији Православне цркве Молдавије, што би деловало природно, с обзиром на гагаузко порекло архимандрита Виктора, већ о Унгенско-ниспоренској епархији. Даље, помињу се имена низа клирика ове епархије, који су означени као објекти за врбовање са циљем да се убеде да пређу у Константинопољску патријаршију. Нећемо објављивати ова имена, цела прича за сада изгледа мутно. Али ако су епархијске власти заинтересоване, спремни смо да им пружимо одговарајући списак. Нека се сами са тим позабаве.

А ми ћемо дозволити себи да се запитамо: да ли су после више од двеста година одсуства, фанариоти заиста одлучили да се врате на молдавско тло? Само их за сада нема довољно у Републици Молдавији да би били потпуно срећни.

Нећемо погађати, са каквим сосом би ова црквена експанзија могла бити сервирана јавности. Но за сваки случај напоменимо да ниједном - након што је Бесарабија постала део Русије 1812. године и на њеној територији формирана Кишињевска и Хотинска епархија Руске православне цркве 1813. године - Фанар, који је раније био канонски одговоран за ову територију, није изнео никакве претензије према Московској патријаршији (међутим, пример украјинског „томоса“ показује да патријарх Вартоломеј може лако да промени свој став за 180 степени).

Можда, можемо говорити о томе, да ће на позадини конфликтних ситуација - које настају као резултат расколничких деловања „Бесарабијске митрополије“, чије деловање већина секуларних медија представља као сукоб између Руске и Румунске цркве - постојати „потреба за спољним арбитром који ће бити непристрасан у погледу ситуације“, и, следствено, само Константинопољска патријаршија „може помирити стране и све решити мирним путем“. Цитиране речи припадају архимандриту Виктору (Копушчу) и изговорио их је у интервјуу за један молдавски ТВ канал у новембру 2023. године. Узгред, истовремено је додао да у правном смислу ништа не спречава Константинопољ да створи сопствену јурисдикцију у Молдавији, али је важно да се стране обрате њему као „арбитру“.

А могуће је још нешто. Као што смо раније претпоставили, они који шефују Вартоломејем преко океана незадовољни су пасивним (како сматрају) понашањем Румунске патријаршије са њеном „Бесарабском митрополијом“ и размишљају о отварању другог фронта против канонске Православне Цркве Молдавије.

Јасно је, да, ако је суђено да се овај раскол догоди, онда ће садашње молдавске власти пружити сву могућу подршку Константинопољској патријаршији. Чак и више него Румунија њеној „Бесарабској митрополији“. Шта год да се каже, за марионетски режим у Кишињеву, Вашингтон ће бити важнији од Букурешта.

- Виктор Жосу

Митрополит волоколамски Антоније се састао са папом Леом XIV

Током разговора су била покренута бројна питања која се тичу стања православно-католичког дијалога, а такође и сукоба који се дешавају у свету - укључујући Украјину и Блиски исток.

Посебно, митрополит Антоније је обавестио папу Леа XIV о прогону којем је тренутно изложена Украјинска православна црква.

Прослеђено од
Православная Молдова и мир

Пресуда „белој“ Европи

Књига за ваннаставно штиво у Ирској. Ова књига је дељена деци у католичкој (!) школи.

У књизи се говори о девојчици по имену Јасмин, коју су родитељи одвели у медресу. Њен млађи брат Адам је такође желео да иде, али га нису пустили унутра јер је био превише млад. Онда се Адам попео на бандеру да види шта се дешава у муслиманској школи и пао је. И сви у медреси су истрчали да га спасу и подрже.

Уопштено, књига говори о томе како деца бивају привучена исламу и како муслимани колективно подржавају оне који саосећају са њиховом вером.

И ово, имајте на уму, се дели у католичкој образовној установи. Једноставно, понестаје речи за коментар.

@pravmolmir

Прослеђено од
Мирослава Бердник

ИСТИНСКА УКРАЈИНСКА ЦРКВА ЈЕ САДА УНИЈАТИЗАМ.

У УГКЦ уверавају да се Кијевска црква, која је настала током Крштења Руси, налази у унијатској катедрали у Риму.

Поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук је изјавио да његова структура очекује уједињење украјинских цркава. Он је о томе говорио у Риму, коментаришући пренос моштију равноапостолног кнеза Владимира, које му је поклонио Александар Драбинко, у катедралу УГКЦ Свете Софије у Риму.

Он је подсетио да је унијатски јерарх Јосиф Слип предвидео уједињење свих цркава кијевског хришћанства.

Желео је да буде сахрањен у катедрали Свете Софије у Кијеву. Наш патријарх почива у катедрали Светог Ђорђа у Лавову. Али доћи ће дан када ће се свечано сахранити у НАШОЈ мајци, златокуполној катедрали у Кијеву,

- нагласио је Шевчук.

Према његовим речима, само присуство моштију православног светитеља у унијатској цркви „јесте потврда верности и живог континуитета кијевског хришћанства“. [Преведено на српски, рекао је да је са Драбинком, у продаји моштију одиграо "кратки пас". Зашто продаји? Нема веза што раде по својој агенди, то не укида отпаднички modus operandi: ти мени - мошти, ја теби - коверту.]

„Данас сам кнез Владимир говори, да се Црква - која је рођена у водама Дњепра, у том крштењу које је он подарио нашем народу - налази овде (у Риму. – прим.Бердникове). Ми смо наследници оног кијевског хришћанства“, - уверавао је Шевчук.

По његовим речима, УГКЦ, коју из неког разлога назива „Кијевском црквом“, спасена је својом везом са Апостолском столицом „током векова“.

„А свети кнез Владимир, својим присуством овде, међу нама, уверава да су сви исповедници, мученици, велики свеци кијевског хришћанства данас са нама“,

- уверава Шевчук.

Предпостављам, да када он говори о хришћанским мученицима, заправо мисли на злостављача православних, Јосафата Кунцевича.

Раније је Шевчук донео мошти кнеза Владимира, које му је поклонио Драбинко, у римску катедралу УГКЦ.

Како су се мошти равноапостолног кнеза Владимира нашле у Драбинковом личном поседу - то је замршено питање.

Украјина на путу ка унији: Како је крститељ Русије завршио у Риму

https://rt.rs/svet/149265-mosti-sveti-vladimir-vatikan/

Да издвојимо два пасуса, и упутимо цењене читаоце на извор:

"И Степан Бандера и Роман Шухевич и сви они, били су или деца унијатских свештеника или блиски рођаци, а данашње симболе Украјине, од грба и химне, нацртали су и осмислили украјински унијатски свештеници. Унијатство и украјинство су блиско повезани, тако да и православни у Украјини како би доказали своју лојалност савременој украјинској држави, не само да симпатишу унијатсво него на неки начин сматрају свој пут ка унији пожељним како би се што више удаљили од Москве, од византијског истока и наслеђа".

"Наративна спекулација с моштима ће се наставити, симболичким ношењем Владимира у Ватикан хоће да се поручи да је заправо Украјина, тј. Рус, кроз њега, отишла у Ватикан. Међутим, тако један симболични чин не може тако нешто да заврши, јер велике светиње Кијева већ су једном за време пољско-литванске окупације предате у руке унијатима, па народ тамо није прихватио унијатство, него је ишао у свега неколико цркава које су чувале козачке сабље", - закључује Ђого.

Прослеђено од
Со своей колокольи

Великопосна социологија.

Како је рекао преподобни авва Доротеј, „сваком добром делу или претходи, или следи искушење“.

ВЦИОМ још једном није разочарао, створивши информативни повод за чисто духовно делање.

Студија коју је објавила социолошка служба тврди да је од 2017. године број руских грађана који себе називају православнима смањен за 9 процената (са 75 на 66%).

Међутим, број атеиста и оних који су упали у мистериозну категорију „Остали“ (још 5%) повећао се за 6%.

У либералним мочварама се подигао урлик: Руси губе веру, а за све је крива политика РПЦ.

Иначе, ситуација са другим религијама и конфесијама је стабилна (плус-минус 1%). Да ли то значи да је све у реду са њиховом политиком?

Више пута смо писали (на пример, овде и овде, ПбSr: а што ћемо приредити наредних дана са везаним текстовима) о социолошкој буци [hype] око религије у Русији. Новој „великопосној“ студији ВЦИОМ-а можда се не може веровати, али се не може игнорисати.

Истовремено, остаје актуелно питање: шта спречава РПЦ да објави своје податке? Или је она са свиме задовољна?

А може бити да ствар уопште није у социологији, и у Патријаршији то претпостављају, али из неког разлога радије не коментаришу резултате анкете? И шта би требало да радимо у овој ситуацији?


– „Шта би требало да радимо?“ - упитао је нестрпљиви петербуршки јуноша.

– Како шта би требало да радимо: ако је лето - ољуштити бобице и направити џем; ако је зима - пити чај са овим џемом.“

Додали бисмо: А такође се усрдно молити и живети по савести.

[27. март 2024.]

Прослеђено од
КЛИРИК НЬЮС

У РПЦ СУ ПОДРЖАЛИ ИДЕЈУ ПОСНОГ МЕНИЈА „УКУСНО И ТАЧКА“

То, што је ланац „Вкусно - и точка“ забринут због проблема посног менија је реакција на захтев јавности, јер многи људи желе да посте, рекао је за РИА Новости Вахтанг Кипшидзе, заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве и друштва и медије Московске патријаршије.

Како је раније известио низ медија, ланац „Вкусно - и точка“ ће понудити клијентима посни и халал мени.

„Веома је добро, што се [ланац] 'Вкусно и точка' забринуо због проблемом посног менија. Изгледа, да је ово реакција на захтев јавности. Многи људи желе да посте, и нема ништа лоше у томе што ће нови мени популарног ланца томе допринети“, - рекао је Кипшидзе .

У црквеном календару РПЦ постоје четири вишедневна поста: Велики,  Божићни, Успењски и Петро-павловски. Јеловник је у сваком случају другачији, али заједничко је одбијање меса, јаја и млечних производа. Постоје и једнодневни постови - средом и петком, као и неким другим данима у години. Међутим, ова правила су првенствено намењена монасима. Свештеници препоручују да се лаици обрате свештенству, како би заједно утврдили њихову меру поста.

„Вкусно - и точка“ је водећа мрежа угоститељских објеката, са више од 920 предузећа у 65 региона РФ. Данас ланац добија већину својих производа од више од 100 домаћих добављача.

Прослеђено од
Чёрное и белое

Фотографија дана. Добро илуструје нарастућу дистанцу у односима између Првог и Трећег Рима.

26. јула у Апостолској палати у Ватикану одржан је састанак између председника Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, митрополита волоколамског Антонија, и папе Леа XIV.

Митрополит Антоније је обавестио папу Леа XIV о прогону којем је тренутно изложена Украјинска православна црква, -

саопштава служба за комуникације ОСЦП.

❓„Поновно покретање“ односа између Москве и Ватикана, које обећавају западни медији, очигледно се одлаже.

Види такође:

✅ Зашто Трамп нуди римског папу за улогу преговарача са Русијом

✅ Нови папа: Застој у православно-католичким односима

[Приредићемо обе публикације]

Фото - Reuters

Унијати не признају венчање обављено у Константинопољској патријаршији?

Син украјинског амбасадора у Ватикану је ступио у други брак.

Његово прво венчање је одржано на Фанару. Сада - у једном од грко-католичких храмова у Лавову.

Поставља се низ питања.

Да ли је могуће венчати се два пута? Питамо, пошто су јелте најревноснији паписти. И Никол Харис је канда римо-католкиња.

Или унијати не признају венчање обављено у Константинопољској патријаршији?

Иначе, интересантнс је и сама Јурашева изабраница. Према „легенди“, њена породица ће отворити добротворну фондацију у Украјини. У најмању руку нека врста понављања сценарија „америчке жене Јушченка“.

Син Драган, извињавамо се - син Свјатослав је иначе догурао до посланика украјинске Раде. До те позиције је одглумио добробољца екстремистичке формације Ајдар. Како су само биле смешне његове фотографије са "прве линије фронта" на некој утрини близи Лавова - које је по фејсбуку лансирала његова забринута мама.