Не. То је сулудо – крити се иза народа, као било какав политичар, па и онај најнижег ранга. Терет доношења одлука неко ко је дуго година у политици пребацује на народ… Ок, наш народ је навикао да буде омаловажаван и вређан од представника Српске листе, али то је тешка увреда за сваког припадника српске заједнице на северу Косова. Јер политичке одлуке могу бити и популарне и непопуларне – политичар је тај који мора да их донесе и стане иза њих, а не да после одређеног времена каже: ‘Криви сте ви, ја сам вас слушао".

Целокупна политика Републике Србије се свела на тај контејнер и Република Србија је данас на Косову и Метохији контејнер и то је захваљујући Александру Вучићу који је најодговорнији за све што се нама дешава. Ја могу да разумем противника који хоће да ме истера одавде, то је легитимна тежња противника али не могу да разумем оног ко би требао да ми буде заштита да у свему томе индиректно и директно учествује. Уколико смо институције Републике Србије због тога што испуњавамо неке своје међународне обавезе изместили у контејнере, онда и ми Републику Србију сматрамо контејнером, а онда ће вереоватно у том контејнеру бити представа као што је пре неколико година била овде код вас на централном Косову када су се делиле краве, трактори…

Ни под којим условима раст цена нафте не би требало да нас примора да променимо наш став према Русији.

”РЕВНИТЕЉИ” БЕЗ РЕВНОСТИ

"Ниједан који је ставио руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије" (Лк. 9, 62).

То, између осталог значи: Онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити – у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем.

У нашем 21. веку, веку свеопште апостасије и потонућа у свејерес ЕКУМЕНИЗМА ( а пре тога у јерес папизма), поједини се одважују да се боре, да остану у предању свете Православне вере и црквеног поретка, и крећу тим спасоносним путем: речима, беседама, изјавама, списима. Међутим, неусуђују се да одлучно прекину са онима који иду или остају на путу отпадништва. Остају борци (за неко време) који зборе а не творе, а најзад престају и да зборе. Ревнитељи за ”отачка предања” који мисле о спасењу и о путу који томе води, свесни су тога, али растанак са неким навикама, посебно по питању очувања ”јединства Цркве”, коначни корак у раскиду са екуменизмом одлажу за… сутра са изговором: ”још није моменат”. Чекају ”знаке” с неба, а не виде их свуда око себе. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све прекину. Они би хтели да се од њих (екумениста) одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи, а у суштини је питање неспремност на било какву и колику жртву ради очувања праве Вере. Међутим, та намера одлагања се готово увек проигра. У прво време је тај несклад веома упадљив. Али већ то ”сутра” и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од ”сутра” до ”сутра”, савест (и ревност) се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ЋУТАЊЕМ. (Мало ли је данас таквих, пре свега међу ”пастирима” цркве?). А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божјим. Најгоре је то што је обраћање (поновно буђење ревности у пракси, не само у речима) таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа.

Такви ”ревнитељи” илити ”антиекуменисти” не само да показују себе да ”нису приправни за Царство Божије”, него служе и као саблазан за многе. Они су ти који не само да сами не улазе у Царство Божије, него спречавају и оне који би хтели да уђу. Тако, убеђени да иду путем спасења, припремају себи сугубу погибао, од чега нека би нас Господ избавио.

17. 12. 2016.

+Епископ АРТЕМИЈЕ

После дуг и напоран рад од четрнаес' лета и онол'ки присилни митинзи, обраћања, конференције за штампу, отварање семафори, поправљање сатови, обећања метроа и канализације, големи вођа Александар, или како га викају овеј шунтаве кобајаги националне патријоте "Аца Србин", а он неје Србин, него је "Аца Муслиу", успеја је да му татко коначно буде поносан на њега више од тој кад га погледа у његова жвалава уста иста к'о његова.

Успеја је да га татко више не крије и да на сви вика да је он његова слика и прилика зато што је Аца Муслиу успеја у оној у које многи несу успели, а тој је да Србија више не постоји.

С'д се зове Александрија.

Главни град неје више Београд.

Тој неје више ни град, а бел је остаја само у оној бело што се шмрка и ваља.

Све остало је мрачно. Туј у Александров град је и централна палата звана скупштина к'о неки театар.
Ал' неје тој ко антички театар.

Купија Аца Мислиу глумци па си прави представе и циркуси. Не зна се да л' боље глуме овија што су његови, односно посланици у власт ил овија што крију да су његови, тј. опозиција.

Кад ги човек погледа, па боље глуме него у Пинков театар. А онеј посланице и министарке к'о да су дошле из Пинкови ријалити.

На север од државу се налази покрајина АЛЕКСАНДРОВИНА и туј грађани имају посебне привилегије, мож' да прдну чак 3 пута без Ацине дозволе.

У граду Новом Алеку је отворена Академија за проучавање Ацологије.

Тој ако не знате кво је, с'д ћу ви кажем. То је нова научна дисциплина која објашњава како је могуће да Аца отвори исти 3 километра пута једно 47 пута.

У Алексину је смештен Национални институт куде се броји кол'ко је Аљек имаја конференције за штампу.
Према њин последњи извештај, Аљек је одржаја тол'ко конференције да је сателитски снимак Земље почеја да приказује микрофон к'о природну појаву.

Алеково је познато по фабрику за сендвичи. Тој су онија исти сендвичи што ги Аљек руча са Синишу Малог сваки дан и зовеју се Алексбургер, ал' нема бургер, него је унутра малко мајонез и паризер.
Бољи рецепт за преживљавање од онај са два Монина јајца.
Кажу да је рецепт државна тајна.

У Вучићево се одржава Фестивал говора. Правило фестивала је: говори дуго, а ништа не кажи.

На југу државе се налази Вучићевац.
Тој је град куде је власт наложилила да се свако друго куче зове Александар.
Е, тој не знам да л' је од патријотизам ил од стра'.
Ал' ете да знате што се свако друго куче зове ко овој куче.

И тако смо стигли до нову државу.
Вика се Александрија.
Љуби га татко.

Е, у овија други центри к'о што су Ацино Ужице и Вучићев Пазар се игра коло и коло и све наоколо.

Држава се озбиљно бацила на пољопривреду. Там' куде су требали да растеју корнишони, расла је дрога. Посебно у Ацин Коњух, тоне марихуане.
Па, дал је овој пољопривреда ил' неки ботанички факултет?

А беше и онај Јовањица исто с' канабис к'о ботанички парк.

Наравно, свака држава која држи до традиције има и своје класике.
Не бре, неје овој Толстој ил' Достојевски.

Код нас мож' да буду само класици криминала. Тој су вам онија Аљекови другари што продају дрогу, утепују и мељају људи.

А да буде Аљекова воља, за њега све ради Веља Невоља.
Овај Аљекова фирма је мултифункционална.

А Аљек је увек спреман за међународну сарадњу.
Па тако има и чувени балкански кокаински картел за кој викају да је у Европу убација више од 7 тоне кокаин.

Колумбо би рекја за овуј количину да је ипак малко превише за једно путовање.

И имамо и онуј комичну епизоду с кокаин у банане. У пошиљке с' банане из Јужну Америку беоше пакети с' кокаин.
Е, тад смо схватили да је Србија постала тропска земља. Само што банане долазе из Јужну Америку, а кокаин изгледа иде у повратку.

И док се све тој дешава, паре негде мора се уложе. И такој се појавило чудо од модерни урбанизам које се вика Београд на води.

Паре се перу кроз грађевину. И туј криминалци и лопови купују станови к'о Лидлови пилићи на акцију.
Уписују ги на швалерке, тетке, свастике и остале јебаџике.

Нада Ђорђевић