Не. То је сулудо – крити се иза народа, као било какав политичар, па и онај најнижег ранга. Терет доношења одлука неко ко је дуго година у политици пребацује на народ… Ок, наш народ је навикао да буде омаловажаван и вређан од представника Српске листе, али то је тешка увреда за сваког припадника српске заједнице на северу Косова. Јер политичке одлуке могу бити и популарне и непопуларне – политичар је тај који мора да их донесе и стане иза њих, а не да после одређеног времена каже: ‘Криви сте ви, ја сам вас слушао".

Целокупна политика Републике Србије се свела на тај контејнер и Република Србија је данас на Косову и Метохији контејнер и то је захваљујући Александру Вучићу који је најодговорнији за све што се нама дешава. Ја могу да разумем противника који хоће да ме истера одавде, то је легитимна тежња противника али не могу да разумем оног ко би требао да ми буде заштита да у свему томе индиректно и директно учествује. Уколико смо институције Републике Србије због тога што испуњавамо неке своје међународне обавезе изместили у контејнере, онда и ми Републику Србију сматрамо контејнером, а онда ће вереоватно у том контејнеру бити представа као што је пре неколико година била овде код вас на централном Косову када су се делиле краве, трактори…

Ни под којим условима раст цена нафте не би требало да нас примора да променимо наш став према Русији.

”РЕВНИТЕЉИ” БЕЗ РЕВНОСТИ

"Ниједан који је ставио руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије" (Лк. 9, 62).

То, између осталог значи: Онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити – у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем.

У нашем 21. веку, веку свеопште апостасије и потонућа у свејерес ЕКУМЕНИЗМА ( а пре тога у јерес папизма), поједини се одважују да се боре, да остану у предању свете Православне вере и црквеног поретка, и крећу тим спасоносним путем: речима, беседама, изјавама, списима. Међутим, неусуђују се да одлучно прекину са онима који иду или остају на путу отпадништва. Остају борци (за неко време) који зборе а не творе, а најзад престају и да зборе. Ревнитељи за ”отачка предања” који мисле о спасењу и о путу који томе води, свесни су тога, али растанак са неким навикама, посебно по питању очувања ”јединства Цркве”, коначни корак у раскиду са екуменизмом одлажу за… сутра са изговором: ”још није моменат”. Чекају ”знаке” с неба, а не виде их свуда око себе. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све прекину. Они би хтели да се од њих (екумениста) одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи, а у суштини је питање неспремност на било какву и колику жртву ради очувања праве Вере. Међутим, та намера одлагања се готово увек проигра. У прво време је тај несклад веома упадљив. Али већ то ”сутра” и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од ”сутра” до ”сутра”, савест (и ревност) се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ЋУТАЊЕМ. (Мало ли је данас таквих, пре свега међу ”пастирима” цркве?). А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божјим. Најгоре је то што је обраћање (поновно буђење ревности у пракси, не само у речима) таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа.

Такви ”ревнитељи” илити ”антиекуменисти” не само да показују себе да ”нису приправни за Царство Божије”, него служе и као саблазан за многе. Они су ти који не само да сами не улазе у Царство Божије, него спречавају и оне који би хтели да уђу. Тако, убеђени да иду путем спасења, припремају себи сугубу погибао, од чега нека би нас Господ избавио.

17. 12. 2016.

+Епископ АРТЕМИЈЕ