У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања.
Владислав Петковић Дис је песму „Наши дани“ написао 1910. године, у времену када је Србија већ дубоко осећала кризу морала, власти, институција и друштва.
Док се земља приближавала великим историјским ломовима, Дис није писао утешне стихове, већ песму која звучи као опомена.

„Наши дани“ нису само поезија. То је крик човека који гледа како се вредности урушавају, како недостојни постају важни, како се поштење исмева, а порази проглашавају за победе. Зато ова песма и данас звучи толико снажно, јер не говори само о једном времену, већ о сваком времену у ком се истина гуши, а бука постаје јача од савести.

Дис је овом песмом оставио једну од најснажнијих друштвених оптужница у српској књижевности. Није штедео ни власт, ни народ, ни време у ком живи. Управо зато „Наши дани“ и после више од једног века делују болно блиско.

Да ли је Дис писао о свом времену или и о нашем?